Postoji nešto gotovo paradoksalno u načinu na koji biramo partnere. Iako svesno želimo stabilnost, pažnju i sigurnost, često završavamo u odnosima koji nas iscrpljuju, zbunjuju ili povređuju. Pitanje koje se tada nameće nije samo zašto biramo pogrešne ljude, već i zašto im se iznova vraćamo.

Psihologija odnosa kaže da nas ne privlače nužno osobe koje su dobre za nas, već one koje su nam poznate na emocionalnom nivou.

Ako smo kroz odrastanje naučili da je ljubav nestabilna, nepredvidiva ili uslovljena, postoji velika šansa da ćemo upravo takve obrasce tražiti i kasnije. To ne radimo svesno, već iz potrebe da “popravimo” staru priču, verujući da će ovaj put ishod biti drugačiji.

Problem nastaje kada idealizujemo potencijal umesto realnosti. Često se vezujemo za ono što osoba može postati, a ne za ono što jeste u datom trenutku. U takvim odnosima granice postaju zamagljene, a tolerancija na loše ponašanje raste. Svaki mali znak pažnje tada deluje kao dokaz da se trud isplati, iako suštinski ništa ne menja.

Vraćanje pogrešnim ljudima često je povezano i sa strahom od samoće. Mnogi biraju poznatu bol umesto nepoznate tišine, jer im ona deluje sigurnije. Međutim, upravo u toj tišini krije se prostor za promenu. Tek kada naučimo da budemo sami sa sobom bez osećaja praznine, prestajemo da tražimo potvrdu na pogrešnim mestima.

Kako pomoći sebi?

Prekidanje ovog ciklusa ne dolazi preko noći. Potrebno je prepoznati obrasce, priznati sebi istinu i postaviti jasne granice. Ljubav ne bi trebalo da boli konstantno, niti da zahteva odricanje od sopstvene vrednosti. Kada to zaista usvojimo, izbori koje pravimo počinju da se menjaju.